МИСТЕРИОЗНАТА САРДЕЛА

Мистериозна сардина

Рат је почео и Јошка се замислио. У рату не раде телефони, рекао је себи. Али, то и није тако лоше јер неће морати сваки час да диже слушалицу. У рату не иду возови, наставио је Јошка. Није, међутим, намеравао никуд да отпутује. У рату нема струје, смркао се Јошка, а кад нема струје нема ни грејања. Но, пролеће је стигло, и ако буде среће, рат ће се завршити пре зиме: снаћи ће се он и без грејања.

У рату нема хране, поскочио је најзад Јошка и ухватио се за главу. "Умрећу од глади!", узвикнуо је иако није било никога ко би га могао чути пошто је у свом једнособном стану Јошка живео сам.

Распамећени Јошка стао је бесомучно да се врти по соби. Након пола сата, пао је на кревет сасвим исцрпљен и истог трена заспао дубоким сном.

Када се пробудио, Јошка је опет био онај трезвени човек с почетка приче. Боље спречити него лечити, помислио је Јошка и осмехнуо се својој мудрости. "Глад се може предупредити, ваља направити залихе", закључио је најзад и стао да рачуна. Пошто струје неће бити, ваља набавити већ припремљену храну. Пошто рат може потрајати, треба узети нешто што може дуго да стоји. Како је волео рибу, Јошка је напослетку одлучио да купи конзервиране сардине.

Узевши сав новац који је имао, Јошка је отишао у продавницу и купио триста педесет конзерви сардина марке "Ева". Вративши се кући, осетио је блажени спокој. "Ах…!", уздахнуо је и извалио се на кревет. Остатак дана провео је задовољно посматрајући конзерве.

Дани су текли а да се ништа није дешавало. Телефон није звонио, телевизор није радио. Негде напољу беснео је рат. Докле ли ће ово трајати, мислио је Јошка гледајући у таваницу. Некакво чудно узнемирење почело је да га обузима. Шта да радим, шта да радим, вајкао се он. Не могу довека овако седети, рекао је себи и, гледајући и даље у плафон, отворио једну конзерву. "Гле, појавила се влага", помисли Јошка посматрајући жуту мрљу у углу собе, и отвори још једну конзерву.

Десетог дана од почетка рата, Јошка је отворио триста педесету конзерву сардина марке "Ева". Изненада осетивши мучнину, прилегао је да се одмори. Како је кревет био затрпан празним конзервама Јошка је легао у каду.

* * *

Месец дана по окончању трогодишњег рата, општинском Комитету за обнову и изградњу стигла је пријава од кућног савета зграде број 32, улица Сероша Месароша. У пријави је стајало да станар из стана број 53 већ дуго времена није виђен. "С обзиром на хитну потребу за смештајем расељених лица", писало је у пријави, "молимо комитет да утврди стање и да, ако нађе да дотични станар више не користи стан, исти додели другом лицу." У наставку се предлагало да стан буде додељен Н. Лисјаку чија је кућа срушена приликом бомбардовања.

Три дана по приспећу пријаве, комитет је послао интервентну јединицу која је провалила у стан и установила да станар Ј. Пријемцов у њему није присутан. Стан је био запуштен, из чега је командир јединице, ратни ветеран и песник-аматер Н. Прикашов, закључио да одавно није коришћен. У свом извештају, Прикашов је забележио да је на кухињском столу затекао око пола килограма убуђалог хлеба и отварач за конзерве. У соби, на поду, лежали су пар чарапа и једне пожутеле мушке гаће. Плафон и читав десни зид собе били су прекривени мемлом. Пажњу комитета посебно је привукао уводни део извештаја у којем Прикашов говори о конзервама:

У стан смо провалили из трећег покушаја. Службеници Гузина и Латурцев су се јуначки затрчали, одлучно развалили непријатељска врата, упали заједно са вратима у непријатељско предсобље и пали у несвест од бојевог смрада који је покуљао из стана. Командовао сам маске-гаске! Када су маске-гаске стављене, ушли смо у стан и извукли Гузину и Латурцева у ходник, да удахну свежег ваздуха. Затим смо ушли у стан и нашли велики број празних конзерви од сардина марке “Ева”.

Најзанимљивије место у извештају било је оно у којем Прикашов описује улазак у купатило:

Када смо завршили са пописивањем затечених ствари и пребројавањем конзерви, ушли смо у купатило. У купатилу није било светла, и службеник Гузина је поново пао у несвест када је батеријском лампом осветлио огромну црну сардину која је пливала у кади. Када је до врха била испуњена уљем.

* * *

Овог необичног случаја ускоро се дочепао млади и амбициозни новинар Живадин П. Лафоревић, коме је досадило да извештава о радним акцијама и који је жудео за тим да добије стално намештење у престоници. Прикашовљев извештај Лафоревић је добио од госпођице Раде Гружан, секретарице председника Комитета за обнову и изградњу, за коју можемо оправдано претпоставити да је била Лафоровићева љубавница. Лафоревић је од читаве ствари направио сензацију и брзо постао славан. Два месеца свакодневно је писао о "Случају мистериозне сардине", успевши да узбуди машту престоничких домаћица и да пажњу пензионерског сталежа одврати од политичких тема. После два месеца, Лафоревић је послат да пише о пробијању тунела кроз Наталинско брдо пошто је један члан Градског комитета за производњу и идејни рад установио да његови чланци "негативно утичу на продуктивност становништва".

Након годину дана, када је читав случај већ одавно био заборављен, Лафоревић се обесио о новоподигнути мост Слоге, који код села Блатићи спаја леву и десну обалу реке Брзаче. Новинари, који су заједно са њим извештавали о градњи овог моста, изјавили су да је непрестано спомињао некакве сардине. "Када бих га питао – Какве, бре, сардине, Лафоревићу?!", рекао је полицији Петер Штрц, извештач листа Дани победе, "Лафоревић би одсутно одговарао – Ева…Ева сардине!". Штрцово сведочење потврдила је и Јагода Цветић, вођа треће смене, која је додала да су последњих дана пред смрт Лафоревићеве очи биле чудновато закрвављене.

На основу ових и сличних сведочанстава, можемо закључити да је Лафоревића мучило питање о томе како је из триста педесет конзерви изашла једна једина, и уз то цела сардина, тешка читавих седамдесет осам килограма.

***

Три недеље по проваљивању у стан број 53, у улици Сероша Месароша 32, исти је додељен Н. Лисјаку. За Н. Лисјака се касније по комшилуку причало да је зет председника кућног савета који је Општинском комитету за обнову и изградњу послао пријаву која је довела до открића велике сардине због које је злосрећни новинар Живадин П. Лафоревић себи одузео живот. Кад је о сардини реч, постоји непотврђена гласина по којој је кућни савет, након што су се његови чланови лично уверили у њену јестивост, сардину поклонио дому за незбринуту децу.

 

 

 

 

 

МИСТЕРИОЗНАТА САРДЕЛА

 

Иван Вукович

 

 

 

 

 

 

 

Войната започна и Йошка се замисли. “По време на война телефоните не работят” - си каза той. “Но това никак не е лошо, защото не може всеки час да се вдига слушалката. Във военно време не пътуват влакове”, продължи Йошка.

Той нямаше намерение никъде да заминава. “През войната няма ток”, мръщи се Йошка, а когато няма ток, няма и топлина.

Но пролетта наближаваше и ако имаше късмет, войната щеше да свърши през зимата и той щеше да мине и без топлина. “През войната няма храна”, подскочи назад Йошка и се хвана за главата. ”Ще умра от глад!” - извика той, макар че нямаше кой да го чуе, защото той живееше сам в едностайния си апартамент. Възбуден, Йошка започна бясно да се върти из стаята. След половин час падна на леглото съвсем изтощен и заспа дълбоко. Когато се събуди, Йошка беше същият трезвен човек от началото на разказа. “По-добре да предотвратиш болестта, отколкото да се лекуваш.” - помисли си той и се усмихна на своята мъдрост. “Гладът може да се избегне, но трябва да си направя запаси”, прецени накрая той и започна да пресмята. “Понеже няма да има ток, трябва да си набавя готова храна”. Тъй като войната може да продължи, трябва да взема нещо, което може дълго да трае. Понеже обичаше риба, накрая реши да купи консервирана сардела.

Като взе всичките пари, които имаше, Йошка отиде в магазина и купи 350 консерви сардела от марка ”Ева”. Връщайки се в къщи, той усети блажено спокойствие. ”Ах!” - въздъхна той и се катурна на леглото. Остатъкът от деня той прекара, поглеждайки със задоволство консервите.

Дните минаваха, но нищо не се случваше. Телефонът не звънеше, телевизорът не работеше. Някъде навън беснееше войната. “Докога ли ще трае това?” - мислеше си Йошка, гледайки тавана. Някакво странно неспокойствие започна да го обзема. “Какво да правя, какво да правя?” - вайкаше се той. Не мога така вечно да седя, казваше си и гледайки в тавана, отвори една консерва.

Появила се е влага, помисли си Йошка, поглеждайки жълтото петно в ъгъла на стаята и отвори още една консерва.

Десет дни след започването на войната Йошка отвори 350-тата консерва от сардела. Внезапно му стана тежко и той полегна да си почине. Понеже леглото беше затрупано с празни кутии, той легна във ваната.

Месец след завършване на тригодишната война до Общинския Комитет за Възстановяване и Изграждане дойде сигнал от Домсъвета за сграда на улица ”Серош Месерош” № 32. В сигнала се твърдеше, че обитателят на апартамент №53 дълго време не е забелязван. Заради необходимостта от настаняване на бездомни хора, Домсъветът моли Комитета да вземе решение и ако сметне, че въпросният обитател не използва повече жилището, същото да се предостави на друго лице. В сигнала се сочи, че жилището трябва да бъде предоставено на Н. Лисияк, чиято къща е разрушена от бомбардировките.

Три дни след пристигане на сигнала Комитетът изпрати проверяващи органи, които нахълтаха в жилището и установиха, че обитателят му Йошка Прийемцов не се намира в него. Жилището беше изоставено, въз основа на което председателят на Комисията, военният ветеран и поет аматьор Н.Прикашов отбеляза, че на кухненската маса е заварил около половин килограм плесенясал хляб и отварачка за консерви.

В стаята на пода имаше чифт чорапи и мъжки гащи. Таванът и здравата дясна стена на стаята бяха покрити с влага. Вниманието на Комитета беше привлечено от началото на доклада, където Прикашов говореше за консервите:

“В жилището сме влезли след третия опит. Служителите Гузина и Латурцев юнашки се затичаха, успешно разбиха неприятелската врата, падайки заедно с нея в неприятелското предверие в несвяст от миризмата, която се разнасяше из жилището. Аз сам командвах да се сложат противогазите. Когато се поставиха противогазите, влязохме в жилището и извлякохме Гузина и Латурцев на входа, за да подишат чист въздух. След това влязохме в апартамента и намерихме много празни кутии от сардела, марка “Ева”.”

Най-интригуващото място в доклада беше това, в което Прикашов описваше влизането в банята:

“Когато завършихме с описването на заварените неща и с преброяването на консервите, влязохме в банята. Там нямаше светлина и чиновникът Гузина отново припадна, когато батерията осветли огромна черна сардела, която плуваше във ваната. Ваната беше потънала в масло.

До този необикновен случай скоро се добра младият и амбициозен журналист Живадин П. Лафоревич, на когото беше омръзнало да съобщава за военни акции и който напираше да получи постоянно жителство в столицата. Той получи доклада на Прикашов от госпожица Рада Гружан, секретарка на председателя на Комитета за Възстановяване и Изграждане, за която можем да предположим ,че е била любовница на Лафоревич.

Лафоревич направи сензация от този случай и бързо стана известен. Два месеца непрекъснато пишеше за “мистериозната сардела”, успявайки да развихри фантазиите на столичните домакини и да отклони вниманието на пенсионерското съсловие от политическите теми. След два месеца Лафоревич беше командирован да пише за изграждането на тунела през Наталинското бърдо, защото един от членовете на Градския Комитет по Техническите Въпроси установил, че се оказва натиск върху населението.

След една година, когато случаят отдавна беше забравен, Лафоревич се обеси на новопостроения мост на Слога, който свързваше левия и десния бряг на река Бързача при село Блатич. Журналистите, които заедно с него отразяваха изграждането на този мост, споделиха, че той непрекъснато е споменавал за някаква сардела. Редакторът на вестник ”Дни на победа” подхвърли на полицая Петер Штърц, че когато го попитал каква е тази сардела, Лафоревич с удоволствие отговарял:”Ева…Ева, сардела”. Думите на Штърц се потвърдиха и от Ягода Цветич, началник на трета смяна, която добавила, че последните дни преди смъртта на Лафоревич очите му били страшно кървясали.

Въз основа на тези и подобни доказателства, можем да се досетим, че Лафоревич се е измъчвал от мисълта как от триста и петдесетте консерви е излязла само една и при това цяла сардела, тежаща 78 килограма.

Три седмици след влизане в апартамент № 53 на улица ”Серош Месерош” №32 той е даден на Н.Лисияк, за когото по-късно съседите клюкарстваха, че е зет на Председателя за Жилищно Настаняване и той е изпратил сигнала до Общинския комитет за Възстановяване и развитие, което доведе до откриването на великата сардела, заради която нещастният журналист П.Лафоревич сложи край на живота си. Когато стане дума за сарделата, се, говори, че след като Домсъветът се уверил лично, че рибата става за ядене, я дарил на Дома за изоставени деца.

 

 

 

 

Превод от сръбски език: Кунка Мирчева